Majka djevojčice koja je izgubila život u beogradskoj školi svojom izjavom rastužila javnost. Ovako nešto i kamen bi rastužilo. Evo o čemu je govorila (FOTO)

Vijesti

Majka djevojčice koja je izgubila život u beogradskoj školi svojom izjavom rastužila javnost. Ovako nešto i kamen bi rastužilo. Evo o čemu je govorila (FOTO)

Kad je kobnog dana počela pucnjava Sofija je bila u toaletu. Drugarica ju je čekala ispred, ali je utrčala u drugu kabinu kad su se začuli rafali. Međutim, Sofija je istrčala u hodnik i stradala.

Za mene OŠ “Vladislav Ribnikar” na Vračaru od 3. maja (kada se dogodio zločin) više nije škola. Tog dana je ona uništena i nijedno dete tamo više ne treba da kroči da bi pohađalo nastavu, jer to nije normalno. To više ne sme da bude škola. Na tom mestu treba napraviti memorijalni centar.

Takođe, školska godina mora odmah da se prekine u celoj Srbiji, mora se pokazati solidarnost, a ne da se nastavi s pokušajima da se sve ovo normalizuje. Okej je – i treba – da deca do leta provedu vreme sa svojim razredom i nastavnicima, ali van škole – na terenima, igralištima, u parkovima, neka pričaju, nek se smeju, nek plaču, nek vrište, nek se grle… Neka nam preko leta sva deca budu u fokusu, a od 1. septembra mora potpuna reforma obrazovnog sistema – osnovna škola mora konceptualno da se menja.

Ovim riječima započinje priču Milanka Negić, majka Sofije (13), koja je 3. maja ubijena u školi na Vračaru. Odlučila je da se oglasi u javnosti kako bi pokušala nešto da promijeni, kako bi ukazala na činjenicu da mora da se mijenja dosadašnji sistem osnovnog obrazovanja, jer djeci treba da se ponudi sadržaj koji će, prije svega, razvijati empatiju, bliskost, drugarstvo, međusobno poštovanje, a ne da sve, kao dosad, bude samo trka za ocjenama.

– Ja imam i dete od četiri i po godine, imam volje i snage da se borim, želim da mi to dete ovde odrasta i bitno mi je u kakvom će društvu odrastati… Zato hoću da ukažem na sve ovo i neverovatno mi je kako ovih dana svi maše temu, kako im je nekako sve drugo u fokusu sem krucijalnih stvari. Ovo moram da kažem iako mi sve ovo iziskuje puno energije, jer ulažem puno napora i energije da Sofiju nekako održim prisutnom pored sebe, da joj čujem glas, da nekako nađem način kako ću dalje sa svime da se nosim… – kaže Milanka Negić za Kurir.

Sofija je, kad je tog kobnog dana u školi počela pucnjava, bila u toaletu. Drugarica ju je čekala ispred, ali je utrčala u drugu kabinu kad su se začuli rafali. Međutim, Sofija je istrčala u hodnik i stradala.

– Mi smo doživeli nešto što je najveća tragedija koja se ikada dogodila u svetu, a oni sada guraju decu da idu u škole, da se sve normalizuje, da se sve nastavi… A ovo je “Krvava bajka” 21. veka. Sećam se kako je, kad sam ja bila mala, svakog 21. oktobra celo odeljenje mislilo na ono što se dogodilo u Kragujevcu 1941. i celo odeljenje je tada plakalo, imalo osećanja, emocije, saosećanje, iako je bilo prošlo više od 40 godina. Postoji razlog za to – deca se identifikuju s decom, tako se razvija empatija. Nikad nismo plakali kad smo slušali da je poginuo neki heroj, jeste nam bilo žao, ali kad čujemo da su deca stradala – onda plačemo. A naše društvo danas nema empatiju, to se u školi ne stiče, u školi postoji samo neka nezdrava kompeticija i zavist, to je jedino što se razvija… U školi je najveći akcenat na ocenama, postoji veliki pritisak kada je reč o ocenama, pa sada ima 20 puta više vukovaca nego kad sam ja išla u školu. Podignuti su pragovi za upis u srednje škole, deca su isfrustrirana… Zato pritisak s ocenama mora pod hitno da nestane. Akcenat u osnovnoj školi mora da bude na nečemu drugom, na tome da se deca nauče vrednostima, da im se da neki sadržaj, da imaju neku kulturu, da se druže i povezuju, da se razvija empatija… To je prioritet, a toga sada nema – kaže ona i dodaje:

– Sadržaj mora da uđe u osnovne škole, da se od 1. septembra krene u pozorišta, bioskope, šetnje, da se deca drže za ruke, da se okupljaju na terenima, uvek će im doći neki sportista, muzičar… Deca nam nemaju nikakve napravljene veze, sve zavisi kakvi su im roditelji, koliko su oni uložili i u kakvom okruženju dete raste… A neki roditelji rade dan-noć, nemaju vremena da se posvete deci, zato društvu ovo mora da bude bitno. Ako je propisano da je osnovna škola obavezna, onda tamo dete ne treba samo da nauči da čita i piše, sabira i oduzima, nego treba da se nauči da ima empatije, da se razvija drugarstvo, treba da im se da neki sadržaj… Pa ako već ne možemo da očekujemo da taj sadržaj pruži svaka porodica, onda je to pitanje društva, ono je dužno da se time bavi. Društvu je bitno u kakve ljude će da izrastu ta deca… Prioritet je, dakle, da se društvo sada okrene deci. U celoj Srbiji. Da se sva energija, koja se sada troši na šetnje i mitinge, okrene ka deci. Hajde da se bavimo decom. /novi.ba/