U ovoj školi u regionu roditelji idu s djecom na nastavu. Ovaj detalj je privukao veliku pozornost. Evo o čemu je riječ (FOTO)

Vijesti

U ovoj školi u regionu roditelji idu s djecom na nastavu. Ovaj detalj je privukao veliku pozornost. Evo o čemu je riječ (FOTO)

U jednoj osnovnoj školi nema polagača, ali ima odlikaša. Školska godina traje od oktobra do maja, a časovi se pohađaju tri sata dnevno – od 17.30 do 20.30. Nema ekskurzije, nema rekreativne nastave, ali ima zaljubljivanja, okumljivanja, sprijateljavanja. Ima i toga da cele porodice dolaze na nastavu. Ima i da se ne dolazi redovno, pa da se godina ponovo upisuje. Osam razreda se završava u cele tri godine, a umesto učiteljice pred đacima stoji andragog.

Iako kaže da je zovu učiteljicom, Milena Ivković, andragog po struci, objašnjava nam i da je njene učenike ispravnije nazvati polaznicima. Najmlađi imaju po 15 godina, najstariji, priseća se ranijih primera, 66. Iako, dodaje, gornje granice, zapravo, nema. Ona je stručni saradnik u OŠ “Radoje Domanović” u Paraćinu, gde se odvija i program za obrazovanje odraslih. Imaju po jedno odeljenje u tri ciklusa, kako je nastava podeljena.

U razgovoru za Telegraf.rs objašnjava da prvi ciklus obuhvata period od prvog do četvrtog razreda, drugi ciklus peti i šesti, a treći – sedmi i osmi razred.

– Taj program je prilagođen karakteristikama odraslih polaznika. Postoji razlika među njima. Jedan ima 15 godina, drugi 40, treći 60. Ovaj od 15 godina samo što je izašao iz redovnog sistema obrazovanja i tu je, u priči je, a ovaj koji ima 40, 50 ili više godina, davno je bio u redovnom sistemu. Zaboravio je kako sve to fukncioniše, teže je sa njim raditi – opisuje dodajući da se pored godina u kojima započinju svoje osnovno školovanje, razlikuju i nivoi znanja koje su stekli kroz život.

Neki od njih, kaže u šali im ponavljajući reči, sebe nazivaju biznismenima. To je zbog toga što neki imaju radno iskustvo čak u inostranstvu.

Osnovci biznismeni

– Ima polaznika koji su došli ne znajući da čitaju i pišu, već samo prepoznaju neka slova. A imamo i polaznike koji nemaju ni dan osnovne škole, a imaju to neko životno znanje, kao da su došli do petog, šestog razreda. To sve zavisi od njihovih profesionalnih situacija i životnih priča. Imamo polaznike koji su živeli u inostranstvu, tamo su sticali neka radna iskustva, ovde im se to nije priznavalo. Oni vole da kažu da su biznismeni. To su pretežno ljudi romske populacije. Ima i onih koji su iz nekih drugih razloga propustili to redovno obrazovanje kada je trebalo – kaže ističući da je zbog svega individualni rad sa polaznicima veoma bitan.

Navodi i da su brojni razlozi za prekid školovanja u “predviđenom dobu” ili uopšte neuključivanje u obrazovni sistem.

– Zdravstveni razlozi, preseljenje, porodična situacija, niska motivacija za učenje – navodi dodajući primere: – Imali smo polaznike koji su u invalidskim kolicima. Jedan polaznik nam je rekao da je uvek zavisio od nekog. Roditelji su morali da rade, tako da nije bilo nekog ko bi mogao da ga vodi svakog dana u školu i da ga vraća.

On se kod nas upisao prvi ciklus, a učio je sam putem računara, interneta, televizije… Čak je znao da čita i piše, ali prosto nije imao svedočanstvo ni o jednom razredu.

Imali smo polaznika koji je dugo bio u bolnici, pa zbog toga nije mogao da završi peti razred. Dešavalo se da jedan roditelj dete odvede u inostranstvo, npr. posle polugodišta, pa da taj razred ne završi do kraja. Nakon toga, oni dođu kod nas u ovaj program za odrasle.

Obrazovanjem do unapređenja života

Program, inače, postoji u oko 65 škola u zemlji, a u OŠ “Radoje Domanović” od 2012. godine. Naša sagovornica Milena angažovana je od 2016. Priča nam iz šestogodišnjeg iskustva.

– Mnogo je romske dece koja su u našoj školi. U programu za odrasle su vrlo aktivni. Dolaze, ne mogu da kažem svakodnevno, ali vrlo često. Lakše im je, jer su ovde možda prihvaćeniji – govori dodajući podatke o odraslima bez osnovnog obrazovanja: – Dosta je romske populacije u našem kraju. Zato je naša škola i ušla u taj projekat. Najviše je polaznika iz Paraćina, međutim, dosta polaznika imamo iz Jagodine. Mnogi su iz okolnih sela u te dve opštine. Ima ih iz Rekovca. Iz Ćuprije ne, ne znam iz kog razloga.

Prema poslednjem popisu, podaci o obrazovanju odraslih nisu bili slavni. Možda srećna oklonost jeste što je taj popis bio davno.

– Poslednji popis stanovništva je bio 2011. godine, trebalo bi da ove godine bude novi. Na nivou Paraćina tada je od oko 50.000 stanovnika, bilo oko 1.500 bez školske spreme, a najveći deo su bile žene, oko njih 1.300 – navodi uz napomenu da je u Srbiji oko 2,6 odsto “funkcionalno nepismenih”.

Ističe da je najosetljivija populacija ona koja nije završila nijedan razred.

– Oni su najproblematičniji, najređe dolaze u školu, najređe se upisuju… Ima ih, ali teško ih privučemo. Nemaju svest o tome da će obrazovanjem da unaprede svoj porodični i poslovni život – kaže navodeći podatke sa terena.

Tu dolazimo do posla koji nastavnom kadru okupira vreme od maja do oktobra, između dve školske godine. Na terenu traže nove polaznike.

– Znamo gde se nalaze te porodice. Sarađujemo sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, a oni polaznicima plaćaju putne troškove, tako da i od njih imamo neke podatke u vezi sa stepenom obrazovanja – dodaje Milena.

Razlozi iz kojih su brojne žene ostale uskraćene za obrazovanje proizilaze iz njihovih životnih okolnosti i društvenih uloga.

– Više su vezane za kuću i zbog toga manje završavaju osnovnu školu. Kada idemo po terenu, žene su te koje kažu: ‘Ja ne mogu da idem u školu. Moram da čuvam decu, moram da spremam ručak’ – navodi ističući da se situacija popravlja, te da je broj polaznika i polaznica gotovo pola-pola.

Iako razgovor većinom protiče u hvali, jedina gorka iskustva koje ima potiču baš sa terena.

– ‘Šta vi sad hoćete, nećemo u školu’ – seća se povremenih dobacivanja: – Nije ni vredno pomena.

Kume iz školske klupe

Kaže nam i da se u đačkom dobu, ma u kojim godinama bili, sklapaju prijateljstva i rađaju ljubavi.

– Bilo je raznih situacija. Dve polaznice su se ovde upoznale, onda su postale kume. Imamo situaciju od prošle godine da su dvoje polaznika koji su svakog dana zajedno putovali iz Jagodine postali najbolji prijatelji. Upoznali su se ovde u školi. Baš su bliski. Bračne parove smo takođe imali, cele porodice. Majku, oca, dva sina, ćerku, pa ćak i njihove unuke – kaže dodajući da su unuci došli u narednoj školskoj godini: – Njima to znači jer neki od njih imaju barijere zbog upisa. Onda kada imaju nekog svog to im znači, dok ne krene. Kasnije mogu i sami.

Bilo je situacija i da su se zaljubljivali. Stvarno se lepo druže. To vreme koriste i za neke privatne stvari, ali i oko škole. To nam je značajno. Nije važno samo steći svedočanstvo i otići odavde.

Tu nije kraj sličnostima i razlikama između tipičnog osnovca i njenih učenika.

– Imaju veliku motivaciju, žele da završe tu školu, pre svega zbog posla. Ili ih poslodavci uslovljavaju da završe tu školu da bi mogli da rade, ili zato što oni znaju da im je to neki minimum da bi negde radili, bili prijavljeni, imali platu – ističe.

Objašnajva da se vrednovanje rada ne razlikuje, te da se osenjuju i osnovci sa 15+. Razlika je u tome što koriste stari, štampani dnevnik, ne elektronski. U njega se upisuju ocene od jedinice do petice.

– Ovi koji nisu redovno dolazili imaju želju da sledeće godine upišu isti ciklus – kaže nam: – Trudimo se da steknu potrebna znanja. Ne možemo sa svakim da radimo isto. Nekome je potrebno dodatno. Nekome je i ovo što se radi dosadno jer je davno prevaziđeno i naučeno. Iz godine u godinu imamo i polaznike koji lako mogu da prate program i one koji to rade sa poteškoćom.

Kaže nam da i oni izlaze na završni ispit, kao i deca na kraju 8. razreda. Neki se odluče da upišu i srednju. Ipak, na ekskurzije i rekreativne nastave ne idu, jer mnogi rade.

– Njima je vrlo nezgodno nekad i da prisustvuju nastavi. Desi se da kasne, da se jave da neće moći da dođu po deset dana jer imaju produženi rad na poslu. Nezgodno je da bismo organizovali nešto dodatno za njih. Imaju pravo da odustvuju, ali nekad to i iskorišćavaju. ‘Bio sam desetak puta za ova dva meseca’ – ponavlja nekad ranije izgovorene reči polaznika uz napomenu da to nije dovoljno.

U ovoj programu nema vršnjačkog nasilja. Nema ni vršnjaka. Povremeno se desi neko zadirkivanje, ali, učiteljica procenjuje da je sve u granicama pristojnosti. /espreso.rs/

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.