Ana Bekuta otvoreno progovorila o svom privatnom životu. Pjevačica mnoge ostavila bez teksta. Ovo do sada sigurno niste znali (FOTO)

24-29.jpg

Ana Bekuta otvoreno progovorila o svom privatnom životu. Pjevačica mnoge ostavila bez teksta. Ovo do sada sigurno niste znali (FOTO)

Ana Bekuta važi za jednu od najboljih pevačica na Balkanu, ali i za nekoga ko retko govori o svom privatnom životu.

– (Smeh) Ispada tako. Poznato je da sam rođena kao Nada Polić i da je to ime i prezime važilo sve do moje 26. godine, do snimanja mog prvog albuma „Ja nisam rođena da živim sama”. Producent tog albuma je bio i kompozitor Predrag Vuković Vukas, kome se nije dopalo to moje kratko ime i prezime i smatrao je da ću napraviti bolji posao i da ću brže biti upamćena kao Ana Bekuta. Bekuta je zakrivljeni nož. Prihvatila sam tu ideju da počnem novi život sa imenom Ana Bekuta te 1985. Imaš avionsku kartu na ime Nada Polić, a dođeš tamo i peva ti Ana Bekuta. Ima slučaja da kolege nisu menjale ime i prezime, na primer Lepa Brena, ali ja sam smatrala da je ovako lagodnije. Dugo mi je trebalo da se priviknem na to. Zovu me: „Ana!”, a ja ne obraćam pažnju.

Je li tačno da ti je promenio ime u Ana jer je već postojalo nekoliko Nada koje su bile popularne?

– Tačno je, bile su tada Nada Topčagić, Mamula, Knežević, Obrić.. Pokojna Lidija Habić je zapravo kumovala mom imenu, ona je bila urednik u PGP.

Kad si prvi put shvatila da želiš da se baviš muzikom?

– Još u detinjstvu, ali sebe nisam zamišljala u ovom poslu. To je nešto što sam dobila rođenjem i genetikom. Tata je divno svirao i pevao, mama je takođe divno pevala. Svoj život zamišljala sam skroz drugačije. Htela sam da budem nastavnica, da l’ ruskog, da l’ srpskog. Volela sam da čitam, volela sam srpski jezik i zamišljala sebe kao pedagoga. Međutim, u 17. godini rodila sam Igora. Pošto je samo mama bila zaposlena, tata je bio zemljoradnik, smatrala sam da treba da izdržavam svoje dete, i tada sam krenula da pevam. Mama je zatezala, ali tata je bio navijač. Te 1980, kad je Igor imao samo četiri godine, pokušavala sam da nađem bilo kakav posao u Priboju, međutim, za mene nije bilo nikakvog posla, čak ni kafe-kuvarice.

To mi zvuči kao američki san, kao priča o nekome ko je radio mnogo toga u životu i na kraju postao zvezda.

– Istina je da se, kad se Igor rodio, javio taj majčinski osećaj. Hoćeš da zaradiš za sebe i svoje dete, da nisi na maminoj i tatinoj grbači, i situacija je zahtevala da nešto radim. Zaista nije bilo nikakvog posla za mene.

Da li si tada pevala?

– Jesam, ali amaterski, u kulturno-umetničkom društvu. Tada sam pevala ili staru narodnu muziku ili Ambasadore. Takmičila sam se za „Prvi glas Priboja”, za „Raspevanu tromeđu”, i moj kraj je znao da lepo pevušim. Ipak, ni na jednom takmičenju nisam bila prva. Uvek sam osvajala drugo ili treće mesto. Kada sam iscrpela sve mogućnosti za zaposlenje, pojavio se jedan moj drug sa tih takmičenja i rekao: „Da li bi ti pevala u hotelu ’Mileševa’ u Prijepolju? Da li bi te mama pustila? Nemamo pevačicu”. Rekla sam mu: „Jedino da moliš moju majku, ona me pustiti neće”. Međutim, sećam se kao danas, mama šije nešto na mašini, nervozna, ljuta, a ona mašina na papučicu. Umesto da ustane da nešto kaže, besna, stiska onu papučicu i mrzovoljno odgovara: „Ne može!” Jao, ja mu kažem da dođe sutra da malo popričamo s njom ponovo. Na kraju je, naravno, prelomila, ali znam da je imala bolje planove za mene, pošto sam bila odličan đak, želela je da budem doktor ili nešto slično, međutim, postala sam doktor u svom poslu.

Da li je tačno da ti je bilo teško da nađeš saranike za album pošto nisu mogli da odrede da li si pop ili folk pevačica?

– Istina, do danas je ostalo tako. Teško me je bilo staviti u neki kalup. Vukas je noćima dolazio u hotel „Morava” u Čačku, gde sam pevala sa svojim orkestrom, da me sluša i zaključi šta bih mogla da pevam. Nema šta nisam pevala, i zabavnu i narodnu, starogradske… Pritom sam sama sebi bila muzički urednik. Pevala sam ono što sam volela i nametala repertoar koji sam ja htela. Ljudi su voleli da me slušaju.

Odrastala si u porodičnom okruženju, sa dve mlađe sestre…

– Vezani smo kao porodica. Redovno se čujemo telefonom, viđamo se nešto ređe zbog obaveza. Mama Milica, tata Branko, sestre Dobrila i Milina i ja. Na tatu sam povukla talenat. Uvek je voleo da oblači sakoe, i uvek je u unutrašnjem džepu nosio frulu. Tako smo ga i sahranili. To mu je bila želja.

Rasla si u vremenu kad je more bilo misaona imenica.

– Da. Ja sam, čini mi se, tek u šestom razredu osnovne škole prvi put otišla na more. Kad se nisam udavila u Sutomoru (smeh). Sećam se toga. Otišli smo tamo, bili smo u odmaralištu FAP. Mama je to nešto uspela da sredi. Zagazila sam u neku dubinu, gde nije bilo plićaka…

Gde čovek nađe snagu da izdrži te godine iskušenja?

– Nisam se predavala. Mukotrpno sam gradila karijeru, mislim da su bili presudni moja iskrenost i ljubav prema muzici. Trebale su mi dve decenije da postignem veliki uspeh.

Da li ti se čini da je kod tebe sve dolazilo nekako sa odloženim dejstvom, ali i produženim istovremeno?

– Upravo. Pesma „Zavoleh te” snimljena je 1995. godine, a tek je od 2010, možda i 2015, počela da živi svoj drugi život. Prvi album sam uradila u 26. godini.

Čak si u svojim četrdesetim postala neka vrsta seks-simbola.

– Da, kad sam počela da snimam spotove s Dejanom Milićevićem, koji je iz mene izvukao seksepil, koga dotad nisam bila svesna.

Sama si finansirala svoj prvi koncert u Sava centru?

– Jesam, to je bila ključna stvar. To je trebalo i ranije da uradim, bar pet godina pre. Tim potezom stavljaš do znanja da si ozbiljan. Posle tog koncerta je sve istorija. Inače, bilo je 13 koncerata u Sava centru.

U kakvim si odnosima sa estradom?

– Sa svima sam u odličnim odnosima. Miru Škorić sam i venčala kad se udavala za Vasu. Ja njih oboje i dalje volim i nikad nismo prestali da se zovemo kumovima, iako je Vasa sada u drugom braku. Ta kumstva i krštenja su nešto što me oplemenjuje. Osećam se uzvišeno u tim momentima.

Da li je baš to sve tako? Stiče se utisak da se često svađaš sa kolegama iz žirija „Zvezda Granda”.

– Ma, mi se šalimo zbog gledanosti. Nema tu ozbiljne svađe, niti kome pada na pamet da se zbog kandidata zamera kolegama. Upućeni smo jedni na druge i stvarno smo drugari.

Da li se tvoje mišljenje o nekome od njih promenilo otkad si u žiriju?

– Upoznala sam ih dosta, a i oni su mene. Faktički se nismo ni poznavali. Jedino sam dobro znala Bosanca, pošto smo sarađivali. Najmanje sam poznavala Đorđa Davida i Mariju, Violetu i Jelenu jesam, ali ne možeš o nekome govoriti dok ne pojedeš makar zrno soli s njim. Lepo se slažemo i družimo na snimanjima. Nisam imala predrasude. Uglavnom se desilo da se ono što sam zamišljala o njima kad ih nisam znala potvrdi kroz naše druženje.

Da li je to slučaj i s Karleušom?

– Ona je divan čovek, požrtvovan prijatelj, laf i drug, i to je pokazala bezbroj puta. Veruj mi. Ona samo voli da se igra.

Da li si se i ti igrala kad si pevala u Narodnoj skupštini? Posle toga neki su te napadali.

– Pa dobro, šta su me napadali?

Napadali su te na društvenim mrežama.

– Ti znaš koliko su ti napadi ozbiljni, validni i vredni. Došla sam da obiđem Skupštinu, kao što i svaki građanin to može da uradi. Nikada tamo nisam bila, a Milutin me stalno zvao da dođem, pošto je on poslanik, i tog dana sam rekla: „Hajde, ugovori mi sastanak”. Imala sam i vodiča, a kad sam videla mikrofon, nisam mogla da odolim a da nešto ne zapevam, jer dok govoriš, to ima božanstvenu akustiku. Pustila sam glas i to je snimala moja sestričina, i stavili smo to na društvene mreže, čisto onako. Motiv mi je u svemu tome bila muzika. To su neki stavili u pogrešan kontekst i taj klip je završio u nekim emisijama, al’ dobro. Svaki građanin naše zemlje treba da poseti Narodnu skupštinu i da se upozna s našom istorijom. Divne stvari sam videla tamo.

Kad spominješ Milutina, mnogo toga si prošla zbog vaše veze. Mnogo toga si istrpela.

– I on i ja.

Kako je to izgledalo?

– Pa izgledalo je tako što je Milutin dao ostavku na mesto ministra za infrastrukturu i saobraćaj.

Zbog tebe?

– Da. I tada su svi ućutali.

Smatraš li da je time potvrdio da svoj privatni život neće da žrtvuje zarad bilo kog drugog interesa?

– Tačno. U tom poslu na mestu ministra je postavio temelje koridorima 11 i 10, a on je rešio da živi mirno, bez trzavica, da mi pruži mir, što sam mu i tražila na samom početku.

Prvi vaš susret je bio nakon Šabanovog koncerta?

– Jeste. Mislim da je bio 25. novembar 2011. Kasnila sam i došla s drugaricom. Otišli smo nakon koncerta na afterparti. Bila sam umorna i izula se, noge su mi bile otekle od stajanja. Prilaziš mi ti, a Milutin je tražio da nešto otpevam. Nikad do tada se nismo sreli, a on pita: „Je l’ to Ana Bekuta?” Kad su mu rekli da jeste, pitao je da li bih otpevala nekoliko pesama. Tako bosa došla sam do njegovog stola, Sofra je svirao, zapevala sam…

Kad si postala svesna da je on čovek tvog života?

– Posle drugog susreta. To je bilo 27. januara 2011, na jednoj privatnoj sedeljci, na kojoj je bio i pokojni Bata Živojinović, zapravo su se tada dogovarali da izdaju knjigu o Bati. Tu je bila neka violina, neki bendić, a nisu imali nikoga da zapeva. Moj drug koji je tamo sedeo me je pozvao. Kaže: „Ajde, dođite malo kod nas, mogla bi Ana da zapeva koju”. Kad tamo sedi gosn Mrkonjić, koga vidim drugi put u životu. Nas dve smo ušle u tu salu i vidimo nema dotičnog koji nas je pozvao, a ja s njegovom ženom, i zamalo da se vratimo, jer ne vidimo njenog muža. Tu skoči Milutin i kaže: „Ej, evo, došla je, evo je Ana, poslužite piće i sve što treba”. Tada sam postala svesna.

Kako si podnela prve godine s Milutinom?

– To je bio pritisak na koji nisam bila navikla, koji me je sputavao, blokirao. Nisam znala šta da radim. Kada bi me sada stavio u isti koš, znala bih šta treba da radim. Samo bih pevala.

Koliko puta si doživela teške trenutke, sunovrate?

– S godinama ih je sve manje. One tridesete, četrdesete su mi bile jako teške. Ne samo meni, rođeni smo na ovom trusnom području. Svašta nas je mlelo. Kako je moja pokojna baba govorila: „Samo me vodenički kamen nije mleo”. Bar sam ja rođena u sredini gde ništa nije bilo lako. U se i u svoje kljuse, za sve si morao da podmetneš leđa. Red, rad i disciplina. Na tome sam odrasla i tome učim svog sina i unuke. Posao je jedini koji me nikad nije izdao. /espreso.rs/

scroll to top